“Zaglavljen sam!” Tako je počela sesija. Prva uživo, posle nekoliko meseci online rada sa klijentima.
On je čovek koga poznajem i radimo zajedno više od pet godina. Naravno, sa pauzama. Do sada smo imali tri puna ciklusa koučinga, a u pauzama po jednu, dve sesije, kako ih on zove “za posložavanje”. Današnja sesija je trebalo da bude jedna od tih – “za posložavanje”. Insistirao je da se vidimo, jer mu je potrebna moja energija preko puta da ga otkoči. Tako je rekao. Naravno, nismo odmah skočili na temu. Dugo se nismo videli, a između dva susreta se desio ogroman zaokret na svetskom nivou. Valjalo nam je to prokomentarisati.
Kada smo postali konkretniji i počeli da razlažemo razlog za današnje viđanje, ispostavilo se da se on nije snašao u novonastalim uslovima poslovanja. U novom svetu punom nesigurnosti, kompleksnosti i nepredvidivosti. Spolja gledano, njegova kompanija sjajno radi. Nisu osetili veća pomeranja i probleme. Ljudi su zaposleni, zadovoljni. Nikoga nije morao da otpusti, niko nije otišao. Kao da se ništa ne dešava. A on se oseća kao da je zaključan i šćućuren u ćošku mračnog podruma prelepe kuće sa dvorištem i da nikako ne može da vidi svetlo, put, pravac. Zapravo, osim što je zaglavljen, on je prestravljen novim uslovma rada i nemogućnošću da pogleda u budućnost. Ono što je dodatno važno, on se dubinski ne protivi promenama. Dapače! On je vek bio taj koji je pokretao, pomerao, uvodio novine. Zato i jeste uspešan, a njegova kompanija prepoznata kao lider u svojoj industriji godinama u nazad. Tim pre je stanje u kome se nalazi teže. Potpuna je suprotnost njegovoj prirodi.
Naravno, poverenje među nama je doprinelo da o temi može sa mnom da razgovara potpuno otvoreno i da izgovori sve ono što bi (možda i ne bi!) izgovorio kad je sam. Polako smo otkrivali sloj po sloj njegovih emocija i razmišljanja. Duboko smo zaronili u njegove skrivene želje, potrebe, vrednosti i naravno – uverenja! Ta mala, prepredena čudovišta koja se neprimetno uvuku u nas i hrane se našim reakcijama na njihove upozoravajuće reči. Njegova unutrašnja čudovišta su vikala iz sveg glasa: “Nećeš uspeti! Moralo je i tebi da se desi! Sve što si gradio srušiće se u sekundi!” . Ni prvi ni posladnji čovek koji je u nekom trenutku sam sebe smestio u ćošak i kao paralisan stoji tamo dozvoljavajući da se život dešava mimo njega. Sreća, ta paraliza je privremena. Često nam je dovoljan jedan razgovor ili dobro pitanje osobe kojoj verujemo, da te obamrlost nestane, a mi razdrmamo svoje mišiće i nastavimo tamo gde smo stali.
Počeli smo da razmatramo mogućnosti i načine da, ipak, pokrene promene u njegovom poslovanju za koje smatra da bi mogle biti uspešne. Analizirali smo nekoliko elemenata: nivo nezadovoljstva trenutnim stanjem, jasnoću vizije za budućnost i izvodljivost prvih koraka ka ostvarenju vizije (promene). A, onda smo prešli na teži deo. Suočavanje sa otporom promeni. Sa vojskom malih čudovišta koja je na neki volšeban način odolevala i opstajala tokom tog razgovora. Delovalo je da je vojska nepobediva, ogromna. Otpor promeni je bio neverovatno veliki! Sve do jednog pitanja: “Kako se ponašate kada verujete da je sve što ta čudovišta izgovore – tačno?” Transformacija nije bila burna. Reakcija, gotovo, da nije ni bila vidljiva. Mikroekspresija, pokret lica koji traje manje od sekunde, je ukazala na strah. A zatim, vrlo jasno – gađenje. Nisam mu, naravno rekla šta sam videla. Čekala sam da progovori. Tiho, gotovo sa prezirom je govorio o sebi, svojim ponašanjima, komunikaciji, odlukama, uticaju na druge ljude, na svoje najbliže… Pravio je kratke pauze za promišljanje. Posle svake je bio za nijansu glasniji. Manje zgađen sobom. Odlučniji i svesniji da je promena ono što je sastavni deo njegovog života i ličnosti. Ono na šta je bio ponosan i po čemu je bio prepoznatljiv. Posle poslednje pauze rekao je: “Osećam kao da je vizija još jasnija, akcioni koraci samo čekaju da se dese, a nezadovoljstvo trenutnim stanjem preliva. Kada skupim ova tri elementa i zajedno ih upotrebim u borbi, otpor promeni deluje mizeran! Ne vidim ni jedan razlog da sebe držim zaključanog i dalje.”
I on i ja smo znali da to nije bio kraj. Čudivišta su se samo povukla da se osveže i pripreme za sledeću fazu. A takav isti odmor je bio potreban i njemu.
Pronašli smo ključ i oodškrinuli vrata podruma. Zračak svetlosti je ušao u prostoriju. Dugačak je put iz podruma do potpunog izlaska iz zatočeništva. Sam je sebi zadao domaći zadatak pre nego smo dogovorili sledeći termin. Na istom mestu u isto vreme za dve nedelje. I, znam. Biće spreman. Izaćiće iz podruma u koji je sam sebe zaključao, koračaće stepeništem, uzbrdo i biće na pola puta do prizemlja. Sledi nam izlazak u dvorište!!
