Kada me pitaju: „Šta ti to znači biznis kouč?”, ja, u zavisnosti od raspoloženja, sagovornika i prilike odgovaram na različite načine. No, uvek se provuče i deo u kome objasnim da ne postoji poslovni i privatni deo osobe, da kod mene klijent dolazi u celini i da ga posmatram kao osobu, a ne kao funkciju ili problem.
U radu sa jednom klijentkinjom, uspešnom direktorkom sektora za komunikacije u internacionalnoj korporaciji, majkom troje dece, spremnom i spretnom, posvećenom i odgovornom ženom, na jednoj sesiji se pojavila tema odnosa nje i njenog partnera.
Pre toga smo radile nepuna tri meseca. Bavile smo se njenim ličnim razvojem, pre svega motivacijom za dalji rast i učenje, na poziciji na kojoj je ostvarila sve što se može ostvariti. Želela je da definiše pravac dalje karijere, da otkrije i da se poveže sa onim što zaista želi i da ponovo počne da uživa u svom poslu na način na koji je to radila pre više od deset godina. Zasitila se, ostvarila, upoznala sve „tajne zanata” i stala. A vapila je za još!
Na sesiju je došla vidno uzrujana, gotovo besna. Pustila sam je da izbaci iz sebe sve sa čim je odlučnim, brzim korakom ušla u prostoriju. Ispostavilo se da se uopšte ne radi o poslovnoj temi. Iznervirao ju je partner. Ovo nije bio trenutak da joj „održim predavanje” da drugi ljudi ne mogu da nas iznerviraju. To je mit! Drugi ljudi mogu da nam svojim ponašanjem ponude priliku da se iznerviramo, a na nama je da to prihvatimo ili ne. No, ovo nije bio trenutak za tu priču. Poznajući je, verovala sam da će do kraja sesije i sama doći do tog zaključka.
S obzirom na njihove uspešne karijere, kao i na činjenicu da su njihova deca angažovana i u vannastavnim aktivnostima, porodični kalendar liči na tvorevinu od lego kockica u raznim bojama, gusto ugrađenim jedna do druge (neke se čak i preklapaju). U svakoj kockici je upisano ime deteta i aktivnost. U zavisnosti od toga koje je dete u pitanju i o kojoj aktivnosti se radi, kao i od obaveza roditelja, dogovaraju se ko će kog dana pratiti koje dete na koju aktivnost. Postoji neki nepisani dogovor da tata vodi na fudbal, mama vozi najstarije dete samo na treninge na lokacijama koje nisu dobro regulisane gradskim prevozom, kao i najmlađe dete na njegove aktivnosti. No, baš u danima koji su prethodili sesiji, moja klijentkinja je imala popodnevne poslovne obaveze. Dva dana za redom nije bila dostupna u „ulozi taksiste”, kako je ona zove. Imala je utisak da je jasno i nedvosmisleno saopštila mužu situaciju i izložila plan koji je napravila za oba dana. Prvog dana, partner je umalo odveo dete na aktivnost planiranu za drugi dan; takođe, po dete su došli i ona i on, iako je ona jasno rekla da će ona stići na kraj aktivnosti i dovesti dete kući. Drugog dana suprug nije ni odveo dete na aktivnost, jer je on planirao svoje obaveze nezavisno od toga, očekujući da će ona moći da „bude taksista”. Dok je sve ovo pričala, glas joj je postajao sve jači, rukama je mahala ispred sebe, gotovo je poskakivala na stolici i, negde iz dubine, krivila supruga za celu situaciju.
Kada je izbacila iz sebe sve što je imala na ovu temu, smiria se. Tada smo počele da radimo, polako, sagledavajući ceo sistem. Ne samo tok njenih misli. Sistem je bio kompleksan. U njemu je bilo mnogo ljudi, samim tim mnogo načina razmišljanja, pregršt očekivanja, prethodnih iskustava, podrazumevanja, a malo suštinski važnih interakcija. Informacije su najčešće bile razmenjivane jednosmerno, od nje ka njemu ili obrnuto. Dvosmerna komunikacija je bila retka, i to ne samo u kontekstu organizovanja dece i njihovih akivnosti.
Zamislila se. Onda je počela glasno da se smeje. „Pa zar ja, vajna direktorka komunikacija, da imam problem u svojoj kući, baš u domenu komunikacije?!”. Radile smo dalje. Otkrila je da se i u kući ponaša dirketorski. Delegira i traži savršenu izvedbu u kojoj nema mesta greškama. Rečenica po kojoj je zaposleni prepoznaju je: „Znaš šta ti je činiti”. Shvatila je da je svoje ponašanje iz kancelarije prenela u porodični doma. Delovalo je kao da će krajem godine prolaziti kroz evaluaciju za „najbolju mamu na svetu”. U svoje ciljeve je ubacila muža kao resurs. Podrazumevala je da će on biti tu da doprinese njenim sjajnim ocenama. Izdavala je naređenja i uputstva, bez prava na repliku i dogovor.
Proširila je perspektivu. Tako se ponašala i sa prijateljima, roditeljima, konobarima u omiljenom restoranu, kasirkama u lokalnom marketu. Kao da je ceo svet u funkciji njenog uspeha. Nije bila nepristojna, gruba ili neprijatna samo zahtevna i naredbodavna. Nije joj se dopalo ovo što je uvidela.
Vratila se situaciji iz kuće. Shvatila je da je jedina osoba na koju može da bude ljuta ona sama. Došla je u situaciju da priča, a da ne proveri da li ju je sagovornik razumeo i da li se slaže. Nije uzimala u obzir potrebe i prioritete drugih ljudi. Jedino i najvažnije je bilo ono što ona misli i šta njoj treba. Ostala je dugo da sedi tako zavaljena, opuštenih ramena, ruku skupljenih u krilu, pogleda uperenog daleko kroz prozor. Ćutala je i razmišljala. Disala je ravnomerno, povremeno bi klimnula glavom ili je nakrivila na jednu stranu. A, onda je rekla: „Vreme je da radim na sebi. Da se razvijam i ponovo postanem ja. Ne ja – direktorka, već ja…” I onda je nekoliko puta ponovila svoje ime. Kao da je želela sebe da podseti na sve kvalitete koje ona kao osoba ima. Izgledalo je kao da se povezuje sa sobom iz nekih davnih dana, kao da pregovara sa „direktorkom u sebi” da se povuče i pusti je da ponovo bude ona – fina, prijatna za razgovor i druženje, otvorena za tuđa mišljenja, spremna da pomogne i dâ poverenje. Za sada izgleda da je pronašla pravac daljeg razvoja. A kada ponovo bude ona, tada će biti vreme da krene u potragu za odgovorima na pitanja zbog kojih je ušla u koučing proces. Tek tada će znati šta je to u čemu će uživati, šta je motiviše, pomera unapred i gura ka dobrim rezultatima. Pre toga odgovori će dolaziti od direktorke, a ne od nje cele.
Otišla je sa sesije sa blagim osmehom, polakog hoda i opuštenih ramena, a opet, uspravna i odlučna. Sjajan rezultat još jedne sesije. Dobar proboj za ceo proces. Radujem se nastavku!
