On je direktor prodaje u kompaniji čije proizvode kupuju uglavnom muškarci. Posedovanjem jednog ili više komada iz ponude ove kompanije muškarci kupuju imidž, moć, status.
Upoznali smo se pre mesec dana, na sesiji za proveru hemije. Sedeli smo u njegovoj kancelariji. Bili smo okruženi slikama proizvoda i muškaraca kojima on daje moć. I on sam ga je koristio. Kako je sesija odmicala, postajala sam sve uverenija da je moje skromno uverenje da to ne bi bio njegov prvi izbor, već da ga je koristio „po službenoj dužnosti”.
Isped mene je sedeo čovek koji je samo želeo da nađe mir. Nije on to tako rekao. On je kao cilj procesa postavio balans privatnog i poslovnog života, zapravo upravljanje vremenom. Odmah smo se složili da to ne postoji. Upravljati vremenom je isto kao upravljati Suncem. Ono o čemu možemo da razgovaramo je njegova lična organizacija u datom vremenu. Vratili smo se na balans privatnog i poslovnog. Pričali smo o željama i strastima. Površno, naravno, jer smo se tek prvi put sreli. Rastužio se kada je shvatio da više ne može ni da se seti šta je to što radi sa strašću, u čemu zaista uživa. Jedino što je rekao je zapravo bio vapaj: „Uživam kad sam sâm. Kad ne moram reč da progovorim ni sa kim. Kad me niko ništa ne pita i ne moram nikome da obrazlažem, niti objašnjavam. Eto!” I nadovezao se na priču o supruzi i detetu od godinu i po dana. O griži savesti sa jedne i opterećenju i begu sa druge strane. Dogovorili smo se da radimo polako.
Proces smo počeli procenom njegovog profila, baziranog na unutrašnjoj motivaciji i ponašanju pod stresom. Rezultati su potvrdili upravo ono što je i sam pričao na prvoj sesiji. Rekao mi je da, kada krene na posao, kao da obuče nekakvo odelo koje mu daje supermoći direktora prodaje kakav bi trebalo da bude po normama, stereotipima i očekivanjima drugih. Postajao je hladan, fokusiran na rezultate, a nekad i (preterano) analitičan. Umeo je da prasne za sitnicu ili da se potpuno povuče iz straha od sopstvene, burne reakcije. Uz sve to, radio je više od 12 sati dnevno, malo je delegirao. Ne zato što je verovao da će on to najbolje uraditi ili što nije želeo da deli informacije, već iz prostog razloga što je želeo da zaštiti svoje ljude, da im dâ prostora da rade ono što treba da rade (prodaju). On je umesto njih završavao sve ono što nije bila direktna prodaja sa klijentom, ali je svakako spadalo u opis posla prodavca. On je želeo da ljudi budu zadovoljni, da atmosfera bude dobra, da ga vole i prihvate.
Sa jedne strane je igrao ulogu direktora kakvu su mu nametnuli, a sa druge je preuzimao previše operativnog posla na sebe. Sve to je dovelo do hroničnog umora, lošeg opšteg zdravstvenog stanja, niske motivacije, lošeg upravljanja stresom. Na svu sreću, prepoznao je da se približava tački iz koje nema povratka. Razumeo je simptome svog tela, da ovakav tempo i stil rada neće dugoročno moći da izdrži. Uvideo je da na duge staze ni rezultati ne mogu biti dobri. Potražio je pomoć.
Kada je bio potpuno siguran da razume svoj profil, dogovorili smo se da je prvi cilj vraćanje sebi. Najpre je rekao da želi da mu budem korisna, kako bi sam pronašao kvalitetan način da odelo moćnog direktora ostavi kod kuće (za sada; krajnji cilj nam je da ga ostavi pored najbližeg kontejnera) i tako „ogoljen”, a opet snažan, zakorači u svoju kancelariju. Mnogo je moći satkano u to odelo. Slojevi koji se u odelu nalaze ga štite od toga da njegovi ljudi prepoznaju da ponekad ne zna odgovor, da je i on grešio kada je bio na njihovom mestu, da ponekad ne može odmah da reši situaciju. Odelo je pomagalo i da iz njega ne izađe ubrzani rad srca, strah od odbacivanja, trema pred svaki upravni odbor, unutrašnji glas koji mu je vikao da ne pripada tom nivou menadžmenta. Odelo je davalo supermoći pred kraj kvartala kada je trebalo ostvariti ciljeve, održati obećani nivo prodaje, „pritisnuti” ljude da rade više i popune prazne ćelije u tabeli rezultata.
Nažalost, dešavalo se da zaboravi da skine odelo kada krene kući. Takav uđe kod svojih najbližih, kod onih koji su ga željno čekali celog dana da im se osmehne i kaže nešto lepo. Ulazio je u tom odelu i kod roditelja koji su samo želeli da mu kažu koliko su ponosni na njega. Ulazio je u njemu (retko, doduše) i u balon za mali fudbal, kod drugara iz osnovne. Počeo je da ga nosi svuda sa sobom. Gledano iz daljine, izgledalo je kao da odela i nema. Da je on, zapravo, satkan od tih osobina. Dečak u njemu, onaj koji nije imao potrebu da bude moćan, opasan i uspešan, sakrio se i samo bi povremeno, šapatom rekao da je njemu, ustvari, jedino važno da je miran, srećan i prihvaćen, da želi razgovore o putovanjima, knjigama i muzici, umesto upoređivanja uspeha i nula na računu. Želeo je da provodi vreme sa porodicom, a odelo ga je vodilo na sastanke, ručkove i večere. Želeo je da bude onaj koji iz ugla posmatra dešavanja u punoj prostoriji, a odelo ga je teralo da šeta, prilazi grupama ljudi, raspoložen i šarmantan uspostavlja snažne veze sa ljudima, budućim klijentima. Odelo ga je teralo da vozi u šestoj brzini, a on je tako želeo da uključi autopilota i da polako uživa u svakom trenutku.
Do sledećeg susreta jedini zadatak koji ima jeste da zamisli kako bi on i njegov svet izgledali kada odela ne bi bilo i da postane svestan koje bi vrline, koje već poseduje, trebalo da osnaži unutar sebe, da ih više da koristi. Šta bi radio drugačije, kakva bi se promena desila unutar njega, a šta bi primetio u reakcijama drugih ljudi? Šta bi se desilo u poslovnom, a šta u privatnom okruženju? Zadatak mu je da razmisli i o odgovoru na pitanje: „Šta je to što jedva čeka da se desi?” Gde su prilike, kakve dobre stvari ga čekaju „iza ugla” onda kada reši da skine odelo i osnaži sebe da autentičan, snažan i zadovoljan zakorači među svoje kolege i klijente.
Radujem se početku još jednog transformacionog putovanja. Ona su snažna, puna naboja, oštrih skretanja, provalija i vrhova i, gotovo po pravilu, najlepša!
