Početak ove priče se desio pre nešto više od pola godine u teretani, koja je udajena od mog stana manje od 100 metara. Rado koristim tu pogodnost da održim kondiciju, a pre svega da pomognem svom zdravlju. Ono što najviše od svega volim je dobar osećaj posle treninga – svest da sam uradila nešto za sebe, osećaj da su kroz znoj izašli sokovi koji ne koriste mom mentalnom zdravlju i da ću imati snage da odgovorim fizičkim izazovima života u XXI veku.
Poslednjih meseci često srećem mladu, visoku, vitku devojku od svojih 15-16 godina. Treniramo u sličnim terminima. Ona koristi opciju individualnih treninga. Od drugih vežbača sam čula da je odbojkašica, da radi na skočnosti, elastičnosti i snazi. Iz teninga u trening sam primećivala njenu upornost i posvećenost. Za razliku od drugih vežbača, radila je u tišini – nije pričala gotovo uopšte, slušala je uputstva i radila ono što se od nje tražilo. Verovatno sam zbog toga bila iznenađena kada sam, posle gotovo dva meseca, prvi put čula njen glas. No, iznenađenje se ubrzo pretvorilo u razočaranje, pa u želju da intervenišem. Na predlog trenera da urade jednu vežbu, ona je rekla da ne može i zatim izjavila: “Ja sam takva. Ja sam mlitava. Tu nema pomoći.” Naravno, nisam se uključila odmah. Iskoristila sam srećnu okolnost da smo trening završile baš u isto vreme i da smo se u svlačionici našle zajedno.
Počela sam laganom pričom o tome da i moja ćerka, nekoliko godina mlađa od nje, treninra odbojku. Osmehnula se i rekla: “Da, odbojka je stvarno divna. To je moj život.” Bilo mi je simpatično to što i moja odbojkašica, kod kuće, na sličan način doživljava, zapravo živi sport koji trenira.
Rekoh joj kako sam primetila da baš posvećeno vežba i tako je naš razgovor krenuo u vrlo prijatnom smeru. Bila je komunikativna, vesela, opuštena. Ni nalik ćutljivoj devojci iz sale za vežbanje. Nisam izdržala, rekoh: “Malo pre, u sali, bila sam vrlo blizu pa sam čula kada si treneru rekla da si mlitava i da tu nema pomoći. Je li to zaista istina?” Nasmešila se i odgvoorila da jeste. Da su joj roditeji i nastavnica fizičkog uvek govorili baš to, tu reč, da je mlitava i da je to zaista tako. Pomirila se sa tim…. I nastavila je da se presvlači. Tiho sam je priupitala: “Je li to baš apsolutna istina? To da si, kako kažeš, mlitava.” Zastala je. Spustila patiku koju se spremala da obuje. Naslonila je laktove na kolena i zagledala se u zid na suprotnoj strani prostorije. Onda je pogledala u mene, malo namrštenog lica i progovorila: “Pa, da znate da nije.” I nastavila je da me gleda, lagano klimajući glavom, kao da je nastavila da razmišlja. Osmehnula sam se i pitala je dalje: “Kako se ponašaš, kako razmišljaš kada veruješ da je to istina?” Sada se opustila, naslonila osmehnula i progovorila: “Blago vašoj deci. U šta verje vaša odbojkašica?” Kroz smeh joj rekoh da ona računa koja je Olimpijada njena. 2020. je prerano, pa se nada da će upasti za 2024. Za 2028. zna da će ići. Obe se glasno nasmejasmo. Pa ućutasmo. Primetila sam kako se “vratila” na postavljeno pitanje, pa umesto odgovora, reče: “Uopšte ne razumem kako sam tolike godine dozvoljavala da slušam tuđe glasove u glavi. Šta, uopšte, znači ‘mlitava’ ? Odakle im pravo da me tako etiketiraju. Što je najgore, ja sam im poverovala”. Ja više ništa nisam rekla. A nije ni ona. Završila je oblačenje, uzela torbu, otvorila vrata svlačionice , okrenula se i rekla jedno jednostavno: “Hvala”.
Nastavak priče se desio juče. Iz mog “ćoška”, gde sam završavala trening lagano se istežući (omiljeni deo), začuh glas jedne dame koja kaže “Vidi ti kako ona to lako radi. Neverovatno je koliko je čvrsta. Kao sajlica – elastična, a čvrsta”. Odmah sam znala da ne govori o meni, no zainteresovah se da vidim ko je dobio takve komplimente. I, naravno, to je bila draga odbojkašica. Radila je, kao i uvek, u tišini sa trenerom koji je pomno pratio njen razvoj. Radila je vežbe koje do pre nekoliko meseci nije želela ni da proba. Radila ih je sa lakoćom i snagom kakve ni sama nije verovala da će imati. Bi mi milo.
Završila sam trening, otišla do svlačionice i dugo sedela zamišljena. Razmišljala sam i o tome koliko roditeji, učitelji, treneri usađuju deci verovanja šta mogu, a šta ne mogu. Ta deca postaju odrasli ljudi koji i dalje veruju da nešto mogu ili ne mogu. Setila sam se klijenata – direktora, rukovodilaca, lidera koji baš zbog tuđih glasova u glavi veruju da nešto neće moći ili u nečemu neće uspeti. Na žalost, mnogi veruju da na rukovodećim pozocijama neuspeh nije opcija – strahovima i sumnjama nema mesta u direktorskoj fotelji. Da bi ih isterali odatle, postaju ne-empatični, egocentrični, agresivni, počinju da troše svoje ljude, da ih vode (?!) strahom od greške i kaznama. A sve to, da bi prikrili robovanje sopstvenim limitirajućim ili nekorisnim uverenjuma. Kada bi dozvolili sebi da se suoče sa situacijom u kojoj su se našli i pronađu rešenje unutar sebe, radili bi sa motivisanim ljudima spremnim da pomere planine za autentičnog lidera koji se ceo daje svom timu. Oni koji to urade beleže sjajne rezultate, kako na polju poslovanja tako i u formiranju poverenja i zadovoljstva svojih zaposlenih.
Još jednom sam sebi pokazala zašto koučing jeste alat za pravljenje šampiona. Bilo da se radi o sportskim ili biznis šampionima. Šampion se najpre postaje u glavi. Kada se jednom popnete na pobedničko postolje, kada pobedite uverenja, stavove i tuđa očekivanja put ka uspehu je otvoren. Visina do koje ćete se popeti zavisi, tada, isključivo od vaše upornosti, posvećenosti i vere. Samo od toga.
