Kada smo se upoznali moj, u tom trenutku, novi klijent i ja, bio je januar mesec. Odmah nakon novogodišnjih praznika. Došla sam na prvu, takozvanu sesiju za uspostavljanje hemije, sva još uvek uljuljkana u porodičnu toplinu, zajedništvo, mirise cimeta i karanfilića i ukus mamine ruske salate. Moj budući klijent je došao zategnutih ramena, ozbiljan, gotovo strog u besprekorno ispeglanom odelu, sa kravatom i inicijalima na manžetnama snežnobele košulje. Bio je veoma direktan i odsečan. Vrlo brzo je saopštio svoje ciljeve za koučing proces, svoja očekivanja od mene kao njegovog budućeg kouča i predložio termin prve sesije.
Naredne nedelje u (rano)jutarnjem terminu smo otpočeli saradnju. Prva sesija je protekla prilično dobro. Klijent je spremno i brzo odgovarao na moja pitanja, davao je (poželjne) odgovore o kojima je, verovatno, već promislio. Sesija je obilovala procenama (i osudama) okruženja, performansi kolega, ali i visoko postavljenim očekivanjima od sebe (i drugih) i bila obojena rigidnošću. No, pred kraj sesije moj klijent je sam sebe iznenadio, a mene obradovao, izostankom lakog odgovora. Bio je prinuđen da zaćuti, razmisli, zaroni malo dublje u sebe. Avaj! Čim je shvatio da je počeo da „zaranja”, trgao se, odustao i dao poželjan odgovor. Odgovor koji nije bio niti njegov, niti potpuno istinit. Ipak, to je za mene bio dobar znak. Radovala sam se sledećim sesijama i našem zajedničkom odleđivanju i probijanju ljušture koju je tako pažljivo čuvao.
Druga sesija je odškrinula vrata, dok smo se na trećoj obreli u brisanom prostoru privatnog života. Potpuno nespreman, moj klijent je shvatio da teme o kojima pričamo u poslovnim okvirima – teške situacije, odluke, izazovi, promišljanja, planovi – sve to ima duboke korene u privatnom životu. A opet, sve to snažno (negativno) utiče na privatni život. Začarani krug!
Ovim otkrićem klijent je bio potpuno iznenađen, zatečen. No, i sam je bio svestan da smo prošli tačku sa koje nema povratka. Otvorio je vrata koja će se zatvoriti samo onda kada se okolnosti iza tih vrata urede i vrate u balans.
U njegovom slučaju, balans se odnosio na poštovanje koje je trebalo povratiti u partnerskom odnosu, osećaj zajedništva i privrženosti. Bilo je potrebno vratiti jednostavne partnerske rituale, zajedničko vreme, pronaći zajedničke teme za razgovor, strpljenje i, na kraju ali nikako manje važno, vratiti intimu u brak. Na ovoj sesiji je bilo mnogo tišine. No, baš ova sesija je bila najvažnija. Nakon nje su pokrenuti mnogobrojni procesi. Male odluke. Mali koraci. Male promene.
Iako smo nas dvoje otpočeli proces koji se zove biznis koučing, jedna od važnih odluka se odnosila na odustajanje od vojničke discipline i urednosti u domu, kao i poštovanje želja i potreba supruge i deteta. Paralelno sa ovim odlukama, prirodno se promenio i način komunikacije mog klijenta. Filteri kroz koje je gledao kolege su od crno-belih počeli da poprimaju i nijanse. Očekivanja su postala realna, a stav prema ličnim (i tuđim) greškama je od osude prerastao u prostor za razvoj i učenje. Vreme je postalo jedna od dimenzija, a ne smisao života. Različitosti su postale snage, a ne slabosti.
Pred početak sezone godišnjih odmora zaokružili smo naš proces. Zapravo, oboje smo se složili da je to bila prva faza našeg procesa. Pozdravili smo se obostrano zadovoljni, sa rečima zahvalnosti i dobrim željama. No, prava potvrda da smo uradili dobar posao se desila nekoliko meseci kasnije.
Jedan telefonski poziv u kome sam saznala da su supružnici potpuno odbacili opciju razvoda i da planiraju zajedničko putovanje (prvo posle osam godina od kako je moj klijent postao važan član uprave jedne uspešne kompanije) dao mi je pravo da verujem da je moja misija „da podržavam ljude da budu uspešni u svom poslu, a uz to i srećni” (ovu definiciju je dala moja kćerka kada je imala sedam godina) potpuno ispunjena. Nekoliko nedelja pre tog poziva, saznala sam i da je moj klijent dobio visoke ocene od svojih kolega kako po pitanju učinka tako i po pitanju međuljudskih odnosa, stila rukovođenja i načina komunikacije.
I baš zato, kada me pitaju zašto toliko volim biznis koučing, ja u šali volim da kažem: „Kod mene uđe biznismen, a izađe čovek”. Nemoguće je podeliti nas na dva dela. Ne postoji magična kapija kroz koju prođemo na ulasku u kancelariju i ugasimo privatni deo u nama. Sve što radimo, svaka misao, emocija, reakcija utiče na naš život u potpunosti. S obzirom na pogrešno uvreženo mišljenje da emocijama nije mesto na poslu, sve potisnute emocije ponesemo sa sobom i istresemo pred noge onima koji su nam najbliži često podrazumevajući da će nas oni razumeti, prihvatiti i odobriti ovakvo ponašanje. Pritom, ne razmišljamo o tome da su i oni imali težak dan, teške razgovore i još teže odluke. I tako, vremenom, jedni pred druge istresemo velike gomile loših emocija koje prerastu u brda iza kojih se više ne vidimo, ne čujemo i ne osećamo. Postajemo stranci, čak i smetnja jedni drugima, a da toga nismo ni svesni. Nezadovoljstvo raste. Frustracije se gomilaju i kad više ne možemo da ih kontrolišemo, one se preliju u poslovnom okruženju. Prelivanje frustracija dovodi do još većeg nezadovoljstva na poslu koje dovodi do porasta nezadovoljstva u kući. Začarani krug je stvoren! Samoodrživ je i teško ga je prekinuti bez nečije pomoći. U mnogim slučajevima, ta pomoć dođe baš od biznis kouča. Potpuno neočekivano. I baš u tome je lepota mog poziva.
