Poziv je stigao od sekretarice, putem mejla, sa molbom da dogovorimo termin za sastanak sa generalnim direktorom jedne međunarodne, velike i uspešne, kompanije. Pozvala sam je na broj iz potpisa. Naučila sam da je lakše pronaći zajednički slobodan termin u dva prepuna kalendara kroz telefonski razgovor, nego u kilometraskoj prepisci. Uspele smo. Sastanak je zakazan za deset dana od dana razgovora.
Kancelarija nameštena sa ukusom i merom. Bez kožnih garnitura koje ukazuju na moć; bez pehara i plaketa koje dokazuju uspeh. Dve-tri biljke (bonsai, kaže da ih sam održava), udobne foteljice u jednom i pravi trpezarijski sto sa osam stolica u drugom delu kancelarije. Kaže da se najvažniji, najiskreniji i najbolji razgovori vode za trpezarijskim stolom. Tu smo i seli i razgovarali sat vremena (iako je njegovim kalendarom bilo planirano kraće). Ideja je bila da se upoznamo, osetimo hemiju i damo njemu priliku da oseti i zaključi da li sam ja njegov kouč – osoba kojoj može da veruje i otvori se više od onoga koliko misli da je spreman.
Sastanak je počeo njegovim monologom. Ko je, odakle je, kako se našao u Srbiji i zašto je još uvek tu. Priča o karijeri, porodici, ambicijama i vrednostima. Onda je došao moj deo. Polako, nadovezujući se na teme koje je sam pomenuo. Svaku sam, jednu po jednu dotakla.
Tokom razgovora je počeo da se opušta. Od direktora koji je sedeo sa obe ruke na stolu, prepletenih prstiju, nagnut napred, namrštenog lica, pretvorio se u čoveka koji je shvatio da je dobio priliku da razgovara sa nekim ko od njega ne očekuje baš ništa i ko od njega apsolutno ne zavisi. Dotakli smo se tema koje, verujem, nije planirao za prvi sastanak. Podelila sam sa njim ono u šta verujem, zašto sam kouč, kako radim i šta od mene može da očekuje. Vrlo malo smo se bavili procesom. Nadovezivali smo se, razumevali jedno drugo, pričali o očekivanjima od sebe. Onda je on u jednom trenutku uzdahnuo, zavalio se u stolici, prekrstio prste na temenu i pogledao gotovo u plafon. Ćutao je. Tiho, kao da razgovara sam sa sobom počeo je da govori. Rečenica je zvučala: „Mirjana, ja samo želim da budem srećan”. Ućutao je, spustio ruke i pogledao me duboko u oči. Skrenuo je pogled ka prozoru i počeo da priča kao da je sastanak tek počeo. Pričao je o unutrašnjoj teskobi, o usamljenosti na vrhu, o ličnoj borbi u okruženju koje ne oseća kao svoje, o željenom miru i balansu. Govorio je polako, zamišljeno, kao da ja nisam tu. Zaćutao je i opet me pogledao, duboko, kao da me procenjuje, proverava snagu, da li ću moći da izdržim njegov pogled. Posle, po njegovoj proceni, dovoljno vremena postavio mi je pitanje: „Da li ste spremni da me isprašite? Ja imam veliki ego. Ne želim da govorim o stvarima koje ne zvuče lepo, koje umanjuju moju moć, niti da iznosim osobine na koje nisam ponosan. Da li ste spremni da radite sa mnom, da mi protresete kavez? Jako želim da se uhvatim u koštac sa sobom. To ne mogu sam. To ne mogu ni sa kim iz okruženja. Zato sam tražio kouča. Treba mi pomoć!” Kad se završio ovaj vapaj, poziv u pomoć, samo sam se osmehnula i rekla: „Jedva čekam”. I mislila sam to celim telom i dušom. U pitanju je bio klijent koji je, za mene kouča, pravi klijent. Želi da zaroni duboko u sebe, svestan je „cene” i težine puta koji je pred njim i spreman je da to i uradi. Jedino što traži je osoba koja će moći da ga izazove i da mu „drži prostor”. Ni on, a naročito ja, ne znamo šta ga na tom putu čeka. Važno je da uz sebe ima osobu koja će biti tu da skupi sve delove kad se raspadne, pokupi ih, vrati mu ih da ih sam ponovo složi, na način za koji on veruje da je dobar.
Poslednja stvar koju me je pitao je zašto bih ja želela da radim sa njim. Odgovorila sam mu iz dva dela. Prvi se odnosio na moju strast rada sa liderima, ljudima čije delovanje ima veliki uticaj na mnoge ljude i živote. Drugi deo odgovora je bio potpuno ličan. Iskreno sam mu rekla da je on za mene izazov, da jedva čekam da krenemo na neizvesno, sasvim sigurno teško putovanje i da dobijem priliku da budem njegov suvozač, drug na drumu, izazivač i prijatelj u isto vreme.
Iznenadio se kada je pogledao na sat i video da je prošlo više vremena nego što je planirao. Osmehnuo se, zahvalio i rekao da će se u narednim danima sresti sa još nekoliko mojih kolega. Najavio je da će svakako javiti ishod, ma kakav on bio. Onda se opet zamislio, poluosmeh mu je na kratko preleteo preko lica i rekao je: „Biće teško sada otići na sastanak. Potpuno sam izmešten. Hvala vam!”
Nakon nedelju dana, na pauzi za ručak u toku treninga sa grupom klijenata, stigao je mejl od iste sekretarice u kom me obaveštavaju o izabranom kouču. Gotovo nikada ne očekujem odluku sa nestrpljenjem. Znam da je za dobar koučing proces potrebna dobra hemija između kouča i klijenta i, ako se ona desila, desiće se i proces. Dakle, ne iščekujem, ne priželjkujem, ne nadam se. Prepuštam hemiji da uradi svoje. No, sa ovim klijentom sam baš želela da radim! Energija koja je razmenjena, stepen otvaranja, tema, samosvest klijenta, najavljena težina procesa, visina uloga… sve je tu. Baš kako volim. Čitam mejl: „Obaveštavamo vas da je gospodin… odlučio da u koučing proces uđe sa vama”. Kao moj najmlađi sin kada čuje dobru vest, uzviknula sam: „JES!” i stegla pesnicu.
Proces koji je pred nama će, sigurna sam, biti transformacioni. Ovde se neće raditi o razvoju kompetencija, pravljenju strategije ili definisanju vizije. Bavićemo se uverenjima, pronalaženjem i redefinisanjem sebe, traganjem za dečačkim snovima, uklapanjem novog „JA” u okolinu, povezivanjem sa sopstvenom suštinom. A to je proces. Težak proces. Bolan, pun ličnog, i opiranja okruženja. Biće to pucanje iznutra, baš kao kada se raspukne ljuska jajeta i pojavi novi život.
Sa posvećenošću sa kojm krećemo, mislim da ćemo imati dovoljno goriva da pređemo ceo put. I baš mu se radujem.
