Prva sesija je bila prijatna. I ništa više od toga. Druga je opet bila prijatna, ali bez mnogo pomaka. Pred treću sesiju donela sam odluku da, ukoliko se stvari ne pomere, i klijentu i „naručiocu” (koleginici zaduženoj za razvoj u kompaniji u kojoj je moj klijent bio direktor) saopštim da proces neće doneti očekivane rezultate i da je najbolje da ga prekinemo. Nekada se to desi jer klijent nije spreman za proces ili nije motivisan ili jednostavno nema hemije između klijenta i kouča. Šta god da je razlog, procese koji se ne pomeraju, koji ostaju na površini i u kojima klijent nije angažovan, najbolje je prekinuti.
Negde oko polovine treće sesije dogodila se promena dinamike. Jedno pitanje, jedan trenutak. Klijent je ćutao više od minuta. Kada se sesija dešava putem skajpa, sa ugašenim kamerama, ovih 60 sekundi se čini kao večnost. A nakon pauze jedna reč – nezadovoljstvo.
Ispostavilo se da je on, direktor lokalnog ogranka velike svetske kompanije, nezadovoljan. Zapravo, rekao je da bi, kada se ne bi radilo o poslu, rekao da je razočaran, ponižen, neispunjen. Ali, dodao je, emocijama nema mesta u poslu, pa će reći samo da je nezadovoljan.
On u Srbiji vodi veliki tim, više od 200 ljudi. Kompanija već godinama radi sa uspehom. Na godišnjim okupljanjima direktora iz celog sveta njegovi rezultati njega i rezultati njegovog tima ocenjeni su kao značajni. No, od direktno pretpostavljenog pohvala i priznanje su konstantno izostajali. Kao posledica toga počela je da se javlja nesigurnost, strah od greške, zabinutost za budućnost, briga o porodici, gubitak samopozudanja, pad motivacije. Sve ovo se, protiv njegove volje, prenosilo na tim. Njegova, inače otvorena i direktna komunikacija, postala je svedenija. Povlačio se u svoju kancelariju, zatvarao vrata. Kada god je mogao, izbegavao je neformalna druženja. Međutim, ono što ga je najviše brinulo, bilo je njegovo zdravstveno stanje. Težina mu se uvećala drastično, pritisak skočio, san pokvario. I pored velike želje i mnogo donetih odluka, nije uspevao da ostavi cigarete i da uredi ishranu. Opravdano, bio je veoma zabrinut.
S obzirom na njegovo sporo otvaranje, na toj sesiji nam nije ostalo mnogo vremena za dublji rad. Zatvorili smo sesiju, napravili dogovor aktivnosti za naredni period i zakazali sledeći termin. Onaj nezainteresovani klijent koji razgovore zadržava na opštim temama i površini ostao je u trećoj sesiji. Na četvrtu je došao čovek spreman da radi na sebi, da preispituje i menja. Kad je već tako, predložila sam mu da se poigramo. Pokrenuli smo razgovor između njegove tri inteligencije. Oživeli smo mozak, srce i stomak. Mozak nam je pričao šta misli, srce šta zna, a stomak šta oseća. Bilo mu je čudno. Nikada ranije nije pitao svoje srce šta zna o situaciji u kojoj se nalazi. Zamolila sam ga da zatvori oči, spusti ruku na srce i oslušne. Posle nekog vremena čula sam: „Ja sam nezavisan. Znam ko sam”. Onda smo se obratili stomaku. Pitali smo ga šta oseća. Tišina. Ništa. Ne čuje ništa. Nismo forsirali. Obratili smo se mozgu. Bez zadrške, mozak je objasnio vrlo razumno celu situaciju i zaključio da mora da se isključi. Previše razmišlja i izvodi svakakve zaključke.
Nakon definisanja početnih stavova, otpočeli smo dijalog. Najpre smo prozvali stomak i zamolili ga da postavi pitanje mozgu. Koje god želi. Bilo mu je čudno, ali je ostao u igri. Posle nekog vremena čulo se pitanje: „Šta se to događa? Zašto ništa ne osećam? Zašto nema reakcije?” Dijalog je tekao ovako: „Sačekaj svoj red. Doći ćeš na red”. Stomak je na to upitao: „Kada?” Mozak odgovara: „Kad ja kažem”. U tom trenutku, osetio je da mu srce ubrzano kuca. Pozvala sam ga da oslušne da li srce želi da se uključi u razgovor. Umirio se i dešifrovao je poruku. Srce je poručilo: „Povedi računa”. Obraćalo se mozgu. A onda je ostao u tišini. Nakon nekog vremena je progovorio. „Rekli ste da u stomaku žive emocije. Znate li vi, da poslednjih nedelja ja jedem retko i malo? A stalno sam sit. I naduven. Preplavljen sam emocijama koje ne varim. A ne varim ih zato što ih ne priznajem. Ja ne dozvoljavam sebi da osećam. Mene su naučili da u poslu nema mesta emocijama. To nije tačno. Ja se gušim u emocijama. Ja ne funkcionišem zbog emocija. Ja moram da razumem šta osećam. I da dozovolim sebi da osećam.”
Pričao je o tome kako odavno nije seo da razgovara sa ženom. Komunikacija im je svedena na organizaciju aktivnosti dece i porodične obaveze. Sve zato što beži. Plaši se da će biti prinuđen da joj kaže kako se stvarno oseća i kako stvarno razmišlja.
A onda je shvatio. Ona već sve zna. I da joj ništa ne kaže, ona zna. Postalo mu je jasno da je ona njegov najveći prijatelj i navijač, da je ona njegova snaga i mudrost. Umesto da se od nje skriva, treba da je posmatra kao svoj rezervoar snage i vere. U porodici treba da vidi mir, a ne dodatni izvor brige.
Rekao je da se već samim tim što je sve ovo izgovorio oseća kao da se nekakav ventil otvorio, kao da je preuzeo kontrolu nad svojim stanjem. Nova energija je potekla kroz njega. Shvatio je da je on odgovoran za to kako razmišlja i kako se oseća i da vrtlozi razmišljanja ničemu ne služe.
A onda je počeo da odlučuje.
Odlučio je da se ponovo otvori za svoje ljude. Njegov tim je uvek bio njegov vetar u leđa.
Odlučio je da sedne sa ženom i ispirča joj kako se oseća i kako razmišlja. Time će dobiti saveznika i podršku na putu koji planira da pređe.
Odlučio je da sa svojim direktno pretpostavljenim zakaže sastanak sa jedinom temom: evaluacija njegovog rada.
Odlučio je da uključi fizičku aktivnost u svoj svakodnevni raspored.
Doneo je još nekoliko odluka.
Probudio se.
Udahnuo je.
Energija je potekla.
