Ona je žena zmaj! Kada je pogledate vidite samosvesnu, samouverenu, „ja-mogu-sve” ženu. Crvena haljina, crvene cipele na visoku štiklu, crveni ruž. Prirodna, isfenirana kosa. Kada progovori, čujete odlučnost. Kada vas pogleda, osećate da vas je najjači rendgen uzeo pod svoje. Kada se nasmeje, sunce uđe u prostoriju. Unosi ljubav i radost. Ona je jedna sjajna žena. Direktor je firme koja se bavi delatnošću koja se smatra „muškom”. Posao van kancelarije, teške mašine i blato su svakodnevica. Ona je već dugo u kompaniji, poslednjih sedam godina na najvišoj poziciji. Ponikla je iz tima. Počela je od pripravnika, mlade inženjerke i stigla do generalne direktorke. Usput je rodila četvoro dece. Ima srećan brak, prijatelje i voli da putuje. Uživa u heklanju i gajenju cveća.
Proces je pokrenula sama, finansirala sama i sesije smo održavale nakon radnog vremena. U izgledu koji sam ja videla, njene kolege (gotovo) nikad nisu imale priliku da uživaju. Njena ženstvenost rezervisana je isključivo za njeno vreme van kompanije. Ona je na poslu u tamnim odelima, ravnim cipelama i sa veoma malo šminke. Deluje strogo, a ponekad i ljuto. Potpuno drugačija slika!
Proces smo počele iz pozicije „Ja sam dobro. Gledano spolja, meni ništa ne treba. Moj život je sjajan, ali JA osećam da mi nešto jako treba. Neka promena”.
Proces je tekao polako. Trebalo nam je vremena da reflektore koji su stalno upereni „od drugih ka njoj” okrenemo tako da ona sama gleda u sebe. Teško nam je to išlo. Stalno se migoljila i posmatrala sebe očima drugih. Ti drugi su bili muž, prijatelji, kolege i deca. Kada bih je pitala šta ona sâma o tome misli ili kako se oseća, odgovarala bi rečima „Čovek ne bi trebalo da…” ili „Pa sad, kad bi mene neko posmatrao, rekao bi…”. Bilo joj je teško da rečenicu počne sa „ja”. To je dosta čudno, ako se uzmu u obzir njena pojava i energija kojom je zračila.
Bile smo strpljive. I ona sa mnom i ja sa njom. Ljuštile smo slojeve, koje je godinama navlačila i koji su je obavijali tako čvrsto da je delovalo da su postali deo nje. Sloj po sloj, uverenje po uverenje, navika po navika. Mogle su se čuti rečenice: „Nije to normalno da neko kao ja želi više od ovoga što ima” ili „Ja ne mogu da izneverim sve one ljude koji od mene očekuju …”. Bilo je tu i: „Posao se završava isključivo u kafani i ja to moram”, preko „To je muški posao i oni očekuju da se ponašam kao muškarac” ili „Emocije su zabranjene”. Mnogo je unutrašnjih glasova koji su joj po ceo dan vikali šta sme, šta mora, a šta nikako ne sme. Delovala je kao devojčica izgubljena u lavirintu punom ogledala. Stalno je pokušavala da nađe izlaz, ali kad god bi krenula na neku stranu, udarala bi u ogledalo (svoje uverenje!) i uz veći ili manji prasak se povlačila, menjala pravac i tražila novi izlaz iz situacije.
Nekada je moje pitanje „Da li je to zaista istina?” pomagalo da zastane, preispita se i shvati da neka od njenih uverenja nemaju nikakvu podlogu u realnosti. Nažalost, mnoga nije bilo tako lako slomiti. Ona je zaista počela da veruje da je njoj nešto zabranjeno i da mnogo toga mora. Tokom procesa je shvatila da je na osnovu svoje iskrivljene slike vaspitavala i decu. Sinove je usmeravala na „muška” zanimanja, a kćerku „na žensko”. I pored toga što je i sama inženjer, njenoj kćerki je bilo zabranjeno čak i da razmišlja o toj opciji – „Zašto da se muči kao ja?”.
Kada smo počele da preispitujemo „mučenje” shvatila je da ono uglavnom dolazi iz njene stalne unutrašnje borbe da uguši ženu u sebi, jer to znači samo jedno – slabost. Spoljašnjim izgledom je potpomagala tu unutrašnju borbu. Verovala je da je to što je žensko u poslovnom okruženju, na tako viskoj poziciji teret, mana i da se mora sakriti kako bi se umanjio njen efekat. Često je na sastancima „ućutkivala” svoje emocije, birala krupne reči (floskule) koje bi trebalo izgovoriti, skupljala bi obrve dok govori, trudila se da bude koncizna, da govori u ciframa i da se fokusira na ciljeve. U njenoj kancelariji nema toplih detalja, ima samo jednu „korporativnu” biljku. Čak i porodičnu fotografiju drži tako da ne upada u oči. Sve je ogoljeno, hladno, sterilnije od većine kancelarija u kojima sam bila. Kao da se i sama plašila da bi, ako bi sebi dozvolila makar i najmanji ispad ili ako bi se u njenom bedemu napravila i najmanja pukotina, njena ženstvenost (koja je toliko nepoželjna) provalila tu branu. A to je nedopustivo! „Napadi” ženstvenosti su postali sve učestaliji, sila sa druge strane brane se pojačavala, bedemi su sve teže odolevali. Njeno nezadovoljstvo je raslo. Potreba za promenom onoga što drugi vide kao idealno je postala neizdrživa.
Stigle smo do same srži. Ostalo je još samo da dođemo do mesta sa koga će shvatiti da je biti žena u redu. To nije slabost već neizmerna snaga i ono što ona može da ponudi svojim kolegama, saradnicima ili klijentima je zapravo blago. Trebalo je da stignemo do trenutka da ona sebi bez straha od neuspeha dozvoli da bude žensko jer, na kraju krajeva, to i jeste.
Proces ponovnog rađanja je trajao. Bio je bolan i dubok. Okolina je, kao što smo i očekivale, pružila otpor jer sistem svaku promenu vidi kao pretnju. Nivo njene motivacije je varirao. Bila je uporna. Znala je da je na kraju procesa čeka olakšanje. Znala je da je na kraju procesa čeka ona sama, ozdravljena i oslobođena. Koračala joj je u susret. Usput je razbila neka ogledala sastavljena od uverenja. Probijanje kroz lavirint je postalo lakše. Brzina je postajala veća, a korak lakši.
Na kraju procesa je čekalo ono ka čemu je mesecima ranije krenula: dozvola. I ne samo da je dozvolila sebi da bude žensko već je počela da pronalazi načine da uživa u tome.
Nedavno smo se srele. Godinu dana nakon završetka njenog procesa. Krenule smo na dogovoreni ručak. Došla sam po nju, u njenu kancelariju. U toploj prostoriji, punoj detalja, fotografija, biljaka dočekala me je nasmejana žena širokog osmeha. U pozadini se čula muzika. Krenula mi je u susret, raširenih ruku. Zagrlile smo se. Toplo. Vrata su bila širom otvorena i njena saradnica je mogla da vidi taj izliv nežnosti. A ona se nije povukla, dapače.
Pričala mi je o novom načinu vođenja redovnih sastanaka uprave, o idejama za poboljšanje poslovanja koje su se rodile onda kada je svom timu punudila sebe celu, a ne svoju mušku verziju. Pričala je o korporativnoj kulturi, komunikaciji, načinu na koji slave uspehe. Pitala me je za mišljenje o inovacijama koje tek planira. Ispred mene je bila zadovoljna, ispunjena žena koja je baš tamo gde je želela da bude. I, da, kćerka je upisala fakultet koji je želela.
