Juče sam dan provela kod klijenta na treningu. Zapravo, dan je bio ispunjen radionicama. Četiri puta sam, za ukupno pedeset zaposlenih jedne velike međunarodne kompanije, održala istu, jednoipočasovnu radionicu.
Pripremajući se za dan imala sam na umu veliki izazov kome treba odgovoriti. Format od sat i po ne dozvoljava mnogo grešaka. Ako nešto krene po zlu, nema mnogo vremena za ispravljanje. Pored kvalitetnog izvođenja bilo mi je važno da pripremim početak radionice tako da brzo zadobijem poverenje učesnika. S obzirom na njihov sastav, to je zaista bio izazov!
Dan je tekao baš kao sam želela. Radionice su počinjale uobičajeno – ja se predstavljam, oni dobijaju priliku da me prihvate i poveruju mi. Nakon toga radionice budu efikasane, u opuštenoj atmosferi sa puno smeha i učenja. Učesnici su zadovoljni. Ja sam zadovoljna.
Kada je četvrta grupa došla na red, početak je bio nespretan. Došlo je do problema u komunikaciji u vezi sa formiranjem grupa i satnice. U pozivu koji je prosleđen učesnicima poslednje grupe stajalo je vreme početka koje ne ostavlja prostora ni za minut pauze nakon treće radionice. Sa puno poštovanja (ali i samopoštovanja) izvinila sam se učesnicima i izašla iz sale na pet minuta – meni je bila potrebna pauza! Na nesereću, sve se to dešava baš sa četvrtom grupom.
U ovoj grupi sam se srela sa, na trenutke nekulturnim, ali sve vreme ciničnim protivljenjem. Nije bilo bitno šta je to što se dešava u sali, bilo da je vežba, predavanje, diskusija, ovaj učesnik je uvek imao primedbu i stav „ja znam bolje”, a na trenutke i „sve je ovo potpuno nepotrebno gubljenje vremena i novca”. Upravo je poslednja primedba koju je izgovorio bila: „Da li Vi znate koliko košta moj sat? A ja ga bacam ovde, sa vama!” Na sreću, ostali učesnici su prepoznali važnost teme i vrednost tih 90 minuta koje smo posvetili temi.
Uz moju veliku koncentraciju, žongliranje između jednog učesnika i ostatka grupe, samokontrolu i profesionalan stav, doziranje izazivanja i igranja, radionica je završena uspešno, u dobroj atmosferi sa brojnim zahvalnim i zadovoljnim učesnicima.
Dan je prošao. Radonice su završene. Obično bih se posle celodnevnih treninga kući vraćala puna energije i zadovoljstva. Kao retko kad, ovoga puta sam kući došla umorna. Dragi prijatelj me je pozvao telefonom i jedino što sam mogla da mu kažem bilo je: „Čujemo se sutra, isceđena sam!” Prijala mi je tišina. Kada sam ostala sama sa sobom, shvatila sam da sam, zapravo, prezadovoljna i ispunjena. Zaintrigirala me je ta mešavina osećanja. S jedne strane potpuno ispražnjene baterije, umor i potreba za tišinom, a s druge velika sreća, zadovoljstvo, ponos. Samopotvrda. Kao i uvek, počela sam da kopam po glavi i srcu.
Posle večere, kada sam se sklupčala pored najmlađeg čeda i počela da udišem njegov miris i slušam njegovo ravnomerno disanje, lampica se uplalila! Sve je postalo jasno! Zadovoljstvo je bilo dvostruko! Ostvarenje i rast su se deslili na dva polja.
Dani kao što je ovaj u meni probude vrhunskog trenera. Nateraju me da iz sebe izvučem ne samo tehnike i veštine naučene tokom nebrojeno mnogo sati obuke za trenere, već i iskustva. No, kruna uspeha je zapravo primena svega onoga što sam godinama učila, onoga čemu direktno ili indirektno učim svoje klijente, veštinâ koje sam sticala da bih bila bolji trener i kouč. Kouč u meni je juče pomogao treneru da uspešno završi dan. Umela sam, to je prva pobeda. Kroz ovaj trening sam naučila nešto novo o sebi. Proširila sam lepezu svojih trenerskih i koučing veština. Još jednom sam izašla iz svoje zone komfora i podigla svoje samopouzdanje na viši nivo.
Drugo zadovoljstvo dolazi iz mnogo dublje spoznaje. Treninzi kao što je ovaj (sa otporom manjeg ili većeg broja učesnika) i kojih je u poslednje vreme više, govore mi da su teme koje obrađujemo tokom treninga značajne, da se učesnici angažuju na mnogo dubljem nivou od pukog prihvatanja i odobravanja i da je u proces prihvatanja uključen veoma značajan period samoispitivanja i povezivanja sa temom na nivou vrednosti. Teme zadiru u lično. Učesnici se angažuju. Predložene promene se preispituju, a stavovi se sučeljavaju. U takvim okolnostima otpori su neminovni i poželjni. Tek kada bar jedan učesnik otvoreno pokaže da se ne slaže sa izloženim i uvidima ostatka grupe, znam da sam uradila dobar posao. To pokazuje da imamo diskusiju o veoma značajnim, životnim temama. Tek kada se to desi, možemo biti sigurni da će trening pomoći da se učesnici, ukoliko se povežu sa temom, pomere iz zone komfora i primene naučeno. Tek tada možemo govoriti o promeni kulture, o apsolutnoj ličnoj odgovornosti, o podizanju poslovanja na viši nivo. Tada znamo da smo postigli željeno.
Zahvalna sam svakom danu provedenom sa ljudima spremnim da iznesu stav, razmišljanja i neslaganje.
Zahvalna sam svakom komentaru koji otvara diskusiju.
Zahvalna sam prilici da budem deo promena koje u pojedincu podstiču rast.
Zahvalna sam!
