Često, kad se pokrene priča na temu vizije, nađe se „neko” ko postavi vrlo legitimno pitanje: „Šta je to uopšte vizija?”. Moj odgovor na to često bude: „To je ono što odgovoriš na pitanje: „ŠTA ŽELIŠ DA BUDEŠ KAD PORASTEŠ?”
Jednom prilikom, jedan šaljivdžija istog trenutka mi je vratio pitanje: „Šta TI želiš da budeš kada porasteš?”.
Iznenadila sam ga brzinom i preciznošću odgovora. Do detalja sam mu opisala svoje brdo, i vetar, i vodu, i miris soli i sebe i svoju kapljicu*.

Ostao je zaleđen od toliko energije, emocija i spremnosti da sa njim podelim svoju viziju. Jedini komentar je bio: „Tebe to baš radi, a?!” Mene ovakve situacije više ne iznenađuju. Ni mene ni moje najbliže. Svi već dobro znamo da sam od onih što veruju u vizije i energiju koju one stvaraju. Ja ih zovem svetionici.

Svi mi imamo svoje svetionike. To su one velike tvorevine, tako brižno građene, farbane bojama otpornim na vetar, kišu, so. Građene da traju. Svetle i navode nas da, kad se nađemo u čamcu, nasred okeana, sa veslima i torbom sa nešto hrane i vode, veslamo ka kopnu, ka cilju, ka mirnoj luci i ostvarenju želja i htenja. Kada su talasi visoki, noći hladne, a morske nemani gladne – svetionik će nam pokazati kuda da krenemo, ka čemu da okrenemo svoj čamac i još jače zamahnemo veslima.
Dok ovo čitate može se desiti da primetite da baš vi još niste postavili svoj svetionik na mesto gde želite da bude, da ga niste izgradili, ofarbali, renovirali…

U današnjem brzom tempu života, u nedostatku vremena za stvari koje samo zovemo važnim, zamor materijala i premor su stanja koja su nam poznata i prečesto aktuelna. Nažalost, neretko su to stanja u koja sami sebe uvedemo i u njima ostanemo iz čiste navike ili očekivanja okoline. Utopimo se u opštu malodušnost, bezvoljnost i apatiju i sa pola svesti sedimo na palubi turističkog brodića i dozvoljavamo kapetanu da nas vozi kroz naš sopstveni život kao posetioce, neme posmatrače, turiste. Bez ideje da bismo, možda, mogli nešto i da uradimo u toku te vožnje – da promenimo stvari na bolje, da uzmemo kormilo, okrenemo brod i krenemo u pravcu i smeru svetionika. Kad malo razmislim, možda razlog leži u tome što ga još nismo izgradili ili ofarbali. Ponekad i zato što je magla koja se spustila na vodu i obavila nas i naš mali brod toliko gusta da ne primećujemo da se u daljini, ipak, nazire svetlo?

Podignite vesla, ugasite turbine broda, zastanite nasred okeana i pogledajte oko sebe. Razumite gde ste, odakle dolazite, kako ste se našli baš na mestu na kome ste sada. A onda, kada shvatite odakle ste krenuli i dokle ste stigli, pogledajte daleko na pučinu i potražite svetlo koje svetli samo za vas.
Izgradite i oslikajte svoj svetionik. Pronađite svoju viziju.
Zapitajte sebe šta je to što vi želite od života, od sebe? Šta je to što vas zaista ispunjava i u šta vi verujete? Kako izgleda mesto na kome ćete znati da je to vaša luka? Zašto vam je važno da stignete baš tamo? Ko su ljudi koji sa vama uživaju u vašem ostvarenju? Kako se svet promenio time što ste ostvarili svoj san? Ko je ta nova osoba – vi u trenutku ostvarenja?
Najveći dar plovidbi kroz život je svest o tome zbog čega ste vi – baš vi, na koji će način vaše postojanje promeniti ovaj svet. Koji će trag ostati iza vas? Kako će ljudi koji vas vole pričati o vama kada vas više ne bude bilo?
Svaki od odgovora koje date na ova pitanja predstavlja po jednu crtu na vašem svetioniku. Farbajte ga pažljivo, odmereno i kvalitetno. Iskrenost prema sebi je najbolji sastojak koji možete dodati boji kako bi što duže trajala.
Tek kad ste uložili dovoljno vemena da postavite svoj svetionik na mesto na kom želite da stoji da vas navodi tokom duge i rizične plovidbe, pokrenite turbine, spustite vesla u vodu i krenite!
Pardon! Nekima od vas će biti korisno da znaju da je u redu razmisliti i KAKO da stignete do svog svetionika. Koliko će plovidba trajati? Koliko vam snage, zaveslaja, hrane i vode treba na tom putu.
Sada, kada god se osetite spremno – krenite!
Možda će vas iznenaditi kako je zvuk motora promenjen, kako vesla lepše i lakše klize kroz vodu, kako je brzina broda povećana, a vaše raspoloženje popravljeno. To je zato što je slika svetionika vaš rezervoar energije. Dok ste je kerirali, dok ste gradili i farbali svoj svetionik, punili ste baterije i skladištili energiju u skrivene akumulatore.
Plovidba je duga i naporna. Veliki brodovi, mali čamci, ajkule, bura, sunce, so, vetrovi – svi će se udružiti u nameri da vam otežaju i da vam ne dozvole da doplovite do mirne luke.
Setite se, magla često biva na otvorenom moru. Lako se izgubi orijentacija i veoma brzo počnete da plovite u pogrešnom pravcu.
Neki od vaših saputnika će vam možda skrenuti pažnju sa vašeg na svoj svetionik i poželeti da vašim brodom stigne u svoju, a ne vašu luku.
Snaga se brzo troši na otvorenom moru. Jedini način da je nadoknadite je da se setite kuda ste se uputili. Čak i ako se ne nalazite na pravom mestu, ako niste otplovili daleko koliko ste planirali, nema odustajanja! Ako je bura jača, talasi viši, a morske nemani krvoločnije – nema nazad! Potražite svetlo na okeanu. Pronađite svoj svetionik. Osetite toplinu koju svetiljke šalju ka vama. Zagledajte se duboko u sebe, pronađite sve one divne boje koje ste u njega utkali onda kada ste ga kreirali. Podižite nivo energije slikom sebe na cilju, osećanjima koja su povezana sa ostvarenjem i iskoristite ih da razumete šta je to što SADA možete da uradite da se vratite na pravi put, pokrenete motore ili zaveslate jače.
Svi smo mi rođeni da budemo srećni. Naša je obaveza da budemo srećni. Na vama je da odlučite gde se nalazi vaša sreća i kako do nje da dođete. Na vama je da veslate ka njoj. Kada se umorite i pokleknete, posegnite za svojim svetionikom. On je u vama.
Niko, ama baš niko nema pravo da vas spreči da stignete tamo kuda ste naumili. Čak ni vi sami!!
* Moja kapljica je ova slika:
Uzvišenje. Bela, prizemna kuća. U daljini se vidi voda (reka, more, jezerao – nije bitno). I zelena trava. Raširen suncobran. Ispod njega sto i stolice. Na jednoj sedi i radi moj dragi suprug. Deca su odrasla. Osamostalila su se. Ja bosonoga stojim na travi, imam slušalice u ušima i upravo sam na sesiji sa klijentom koji je na drugom kraju sveta. Na stolu, pored laptopa, stoji jedan bokal pun vode. U vodi je nekoliko kriški limuna, ogromne kocke leda i nekoliko listova nane. A niz staklo bokala klizi jedna kapljica…