Kada se bavite samo jednom vrstom posla, to vam donosi, sa jedne strane, sigurnost i razvoj veština neophodnih za ostvarivanje dobrih rezultata u toj oblasti, no, sa druge strane, može doprineti smanjenju motivacije i zadovoljstva u radu, te time i ugroziti te iste rezultate. Svesna ovoga, uz misao da je ovako i zabavnije, tokom godina sam uspela da pronađem dobar balans individualnih koučing sesija, timskog koučinga, treninga/radionica i motivacionog govorništva. No, da bi se napravio zaista dobar balans, ključan je bio još jedan element – (moj) lični razvoj. Kombinovanje je lako zbog toga što je suština svake od ovih aktivnosti ista – pokretanje pojedinca za preuzimanje odgovornosti za kvalitet sopstvenog života, otkrivanje i razvoj potencijala i, kao posledica, svet kao srećnije mesto za život.
Jednom prilikom sam u Rumuniji zajedno sa grupom lidera izvela jedan od modula veoma zahtevnog i inspirativnog programa. Program je osmišljen tako da, pored rada na koučingveštinama za lidere, otvara nove perspektive liderstva i uvodi pojmove kao što su: empatija, pauza, prihvatanje, ranjivost, poštovanje i sl. Grupa je bila raznolika. Od predstavnika HR-a, preko marketinga, prodaje, IT-a do samih CEO-ova, tačnije, njih dvojica. Motivi za prijavljivanje učesnika na program bili su različiti: rad na sebi, promena profesije, udovoljavanje okruženju, radoznalost itd.
Zadržaću se na dvojici učesnika koji su na poziciji CEO-a.
Jedan je preduzetnik i direktor svoje porodične kompanije, a drugi je već više od deset godina na pozicijama generalnog direktora različitih međunarodnih korporacija.
Prvog je prijavila supruga (takođe zaposlena u porodičnoj kompaniji), a drugi se prijavio sam.
Pored toga što su obojica sva tri dana programa dolazila u odelu, zajedničko im je i to da u vođenju poslovanja ne pridaju veliku (tačnije, gotovo nikakvu) važnost zadovoljstvu zaposlenih. Razlika je u tome što prvi toga nije svestan, a drugi veoma otvoreno o tome govori i ovo navodi kao jedan od razloga za prijavljivanje na program. Još jedna zajednička osobina im je nedostatak vremena. Prvi to rešava čestim izlascima iz sale u kojoj radimo, povremenim paljenjem laptopa i završavanjem „hitnih stvari”, dok drugi prati program, tako što ostavi telefon u torbi, a pauze efikasno koristi za vraćanje poziva i eventualno slanje mejlova.
Prvi retko učestvuje u grupnom radu, drugi se uključuje i veoma autoritativno, argumentovano i odsečno iznosi svoje stavove. Ti stavovi često doprinose kvalitetu diskusija, donošenju zaključaka i, najvažnije, njegovim ličnim uvidima. Prvi priliku za vežbanje pojedinih tehnika (individualno ili u paru) koristi za telefoniranje i odgovaranje na mejlove, drugi vežba, a potom komentariše svoje (često) duboke uvide i navodi svoj ego kao najveću prepreku učenju.
Za tri dana programa nakupilo se pregršt primera. Svi vode na istu stranu: ako verujete da vam nešto koristi, da možete u tome da uspete, da doprinosi vašoj viziji sebe i da podržava vaše ciljeve i promenu koju želite da postignete – daćete sve od sebe. Ako niste suštinski zainteresovani za to što radite, ako vas to ne zadovoljava niti ispunjava, onda je malo verovatno da ćete dati svoj maksimum. I tu se vraćamo na prvu sličnost opisanih učesnika: obojica ne pridaju veliku važnost zadovoljstvu svojih zaposlenih. Kako onda očekuju vrhunske rezultate od demotivisanih i nezadovoljnih zaposlenih?!
Kada razmišljate o radu na sebi, o promeni koju želite da ostvarite (ili bar pokrenete), važno je da u tu jednačinu za izračunavanje uspeha ubacite i element lične zainteresovanosti. Jednačina koja prikazuje vrednost uspeha sastoji se od tri promenljive: uloženog napora na putu ostvarenja, nivoa veština i znanja koje posedujete da biste rezultat ostvarili i vašeg ličnog uverenja da je dobar rezultat (ne)moguće postići. Napor i znanje/sposobnost su promenljive koje mogu uzeti vrednost 0–100 (ili ne radite, ili raduckate, ili dajete sve od sebe; ili nešto ne znate, ili znate u određenoj meri ili ste ekspert). Nažalost, jedini element u ovoj jednačini koji može imati i negativnu vrednost je vaše uverenje da je uspeh (ne)moguć. Njegova vrednost može biti u granicama od – ∞ do + ∞. Ako vam još kažem da se sva tri elementa množe, a ne sabiraju, znajte da, ukoliko je vaše uverenje negativno, ceo rezultat će biti negativan. A onda, možda je bolje i ne počinjati.
Tri dana koja je prvi CEO proveo u sali sa nama su pogrešna investicija (uz to ceo program traje 17 dana). To je potrošeno vreme. Niti je bio na svom poslu, niti je nešto naučio. Motiv koji ga je doveo u našu salu je (verovatno) udovoljavanje ženi. Možda je zbog mira u kući bilo mudro doći. No, ako su očekivanja te iste žene da se na kraju nešto i implementira, promeni u svakodnevnom radu i životu, verujem da ona neće biti ispunjena, a time se opet vraćamo na potrošene, a ne investirane dane.
Dakle, kada krećete na putovanje lične promene i rada na sebi, važno je da duboko razumete svoje motive, postavite svoja očekivanja i tek onda izaberete način na koji ćete to putovanje i ostvariti. Prisustvovati kompleksnom programu za razvoj koučing veština kod lidera, u trajanju od 17 dana, nije najbolja investicija vremena ako želite da očuvate brak. Sigurno postoje programi koji su više adekvatni.
S druge strane, drugom, sličnom učesniku je kristalno jasno po šta je došao i on je dao sve od sebe da to i uzme.
Neka od pitanja pre „pakovanja kofera za put” mogu biti:
- Šta je to što vi želite od sebe?
- Koja su vaša očekivanja od vas samih?
- Ko želite da budete na kraju putovanja?
- Na koga još će ostvarenje vaših ciljeva uticati?
- Kako će se promena najbolje uklopiti u vaše okruženje?
- Kako da i vaše okruženje ima koristi od vaše promene?
Tek kad dobro razumete odgovore, upalite motore, dignite sidro i zatrubite sirenom.
