TRAPAVI TRK

Objavljeno: 18.12.2013.

Svoje četrdesetpetominutne brzohodajuće šetnje upražnjavam obično ujutru.

Kad otpratim decu u njihove radne dane, ja volim moj da otpočnem na Savi. Razbistrim misli, posložim obaveze, osmislim interesantne ideje. Poradim na odlučnosti, motivaciji i kreativnosti i – krenem!

Prošle nedelje sam u nekoliko navrata imala jutarnje obaveze koje mi nisu dozvolile da odšetam svoju turu u uobičajeno vreme. Ništa za to! Šetala sam kasnije u toku dana.

Te šetnje su otvorile potpuno nove dimenzije savskog šetališta. U to vreme su na keju neki drugi ljudi, neke druge energije, teme. Malo je šetača i trkača (bicikliste i ne pominjem jer ih u ovo doba godine gotovo ni nema). Na keju su društva, parovi, ekipe.

Jednu šetnju sam odšetala u vreme ručka. Oko splavova na reci sam sretala poslovne ljude, devojke i momke u odelima, sa lap topovima, iPadovima, iPhoneovima… brzog hoda, brzih reči, brzih pokreta… brzog života. I, u celoj toj brzini, izdvojila su se tri mladića. Dvojica u farmerkama i patikama, jedan u trenerci, sa kapuljačom na glavi i rukavicama na rukama. Odudarali su od brze ekipe. Kao da su bili nekakva spona između moje sportske opreme i poslovnih odela.

Zaintrigirali su me. Na sreću, krenuli su u istom smeru u kom sam se i ja kretala pa su mi dali malo dodatnog vremena da ih osmotrim i oslušnem.  Nisu dugo bili u mojoj blizini. Ona dvojica u farmerkama se odvojiše i skrenuše na stazu koja vodi ka autobusu. Mladić u trenerci nastavi stazom kojim smo se kretali. Ubrza korak pa potrča.

ImageZapravo, njegovo kretanje je bila neka mešavina brzog hoda i trčanja. Trčkarao je. Ritmično, odlučno. Delovalo je da tačno zna kojim ritmom, kojom brzinom, na koji način i ka kom cilju trči. Ona dvojica ga ispratiše pogledom i gegajući se, sa sve cigaretama u ustima i podsmehom prokomentarisaše:” E, ovaj njegov trapavi trkl! Šta li mu to znači?! Vidi ga. Šta uopšte gubi vreme? Smešan je!” Nasmejaše se i nastaviše da pričaju o teškom životu i nepravdama. Pređoše na nizbrdicu koja ih vodi pravo ka autobuskoj stanici i ostaše da čekaju autobus…

ImageVerujem da je momak, koji je u svom ritmu trčkarao kejom, tačno znao zašto trči baš tako i ka kom cilju ide. Možda se spremao za važnu trku, možda se oporavljao od povrede, održavao telo i um u kondiciji. Ko zna?! Sigurna sam da je on bio taj koji je sebi češće postavljao pitanje “Kako da ja?” u svim životnim situacijama od svojih drugova. Sigurna sam da je imao ciljeve i ostvarenja. Sigurna sam da je imao viziju sebe i da je ka njoj trčkarao odlučno, hrabro i strpljivo. A, ona dvojica… Beznadežno su čekali da naiđe autobus zvani “ostvarenje” u koji bi se ukrcali i koji bi ih prečicom odveo na mesto gde će biti srećni i zadovoljni. Verujem da su potrošili još sati i sati pričajući kako je svet nepravedan, kako šansi nema i kako je život težak. Povremeno se osvrćući na smešan prizor druga koji trapavo trči. Tek toliko da sebi ulepšaju dan.

Koliko ste vremena vi potrošili kukajući nad teškom sudbinom? Zamislite da ste to vreme investirali u pronalaženje načina kako da vi uradite nešto za sebe…. Da istražite opcije, da pronađete mogućnosti. Da maštate kako bi bilo kad bi bilo, da motivišete sebe da se pokrenete i uradite nešto dobro za sebe i svoje ostvarenje. Da osmislite svoj cilj i napravite prvi korak ka svom ostvarenju.

Rad sa coachem vam može pomoći da investirate svoje vreme umesto da ga trošite. Da pronađete šta je to što stvarno želite, da svoje želje pretvorite u ciljeve. Da smislite kako i šta tačno da uradite…. Pa makar to sa strane izgledalo kao trapavi trk! Vi ćete znati zašto to izgleda baš tako, i bićete ponosni na sebe primećujući napredak!