SLUČAJNI SUSRET

Objavljeno: 01.02.2013.

Protekle nedelje sam provela  puno vremena na jednom odelenju jedne dečje klinike … Sve je prošlo dobro. Malo stresno, tužnjikavo na momente… Emotivno, zapravo. To je reč  koju tražim!!

I baš prilikom poslednje posete imala sam priliku da upoznam jednu nesvakidašnju devojku. Vozile smo se zajedno liftom. Od prizemlja do jedanaestog sprata. Potrajalo je taman toliko da razmenimo nekoliko rečenica, koje mi o toj devojci otkrivaju jednu  nesvakidašnju priču za ove naše meridijane.

Elem, stojimo tako u liftu koji prima pet osoba . Nas dve i moja ćerkica. Pogledam je – veoma je mlada i totalno različita od „mladih“ koje srećem. Podsetila me na dragu koleginicu kojoj sam nekad bila mentor.  Sećam se, ona je uvek znala šta želi i to je nekako uvek bilo više i dalje od onoga „gde su je smeštali“. I sve to je bilo veoma opravdano. Jer je radila na sebi i ulagala u sebe bezgranično. Pa, sa  25 to je veoma logično ponašanje! Naravno, ukoliko „imate planove sa sobom“  i želite da ih ostvarite! I, ona je to ostvarila. Eno je u međunarodnoj korporaciji, živi punim plućima. Putuje, upoznaje svet, ljude, sebe. Kao što rekoh – kad će ako neće sa 25?!

Ovo devojče iz lifta je  dosta mlađe. Kasnije sam izračunala da nema više od 18. Crna, visoka, lepa. Niska belih zuba, usne razvučene u osmeh, crveni ram za naočare. Stoji pravo, uzdignute glave, zategnutih ramena. Nekakva odlučnost joj u pogledu. Sva u belom. Svežina, prosto, izbija iz nje. Na pločici sa leve strane joj piše ime, a ispod imena „Medicinska sestra na stažu“.

Pitam je: “Koliko si već na stažu?“

Ona (kao da je samo čekala da je pitam) odgovori:“ Ovde dva meseca i u domu zdravlja sam bila tri. Još mesec dana ovde i gotovo“

„I šta ćeš posle? Ima li šanse da ostaneš na klinici da radiš?“

„A, ne. Ne vidim sebe u ovome. Upisaću FON“

Sa neskrivenim čuđenjem u očima, ali i prijatnim iznenađenjem na licu pustih je da nastavi

„Završavam četvrtu godinu sad, na leto. Pa idem kod tetke u Toronto malo na odmor. Pa sam mislila, dobro je imati i ovo na spisku veština… kad sam već tamo“

Utom se začulo zvonce koje je oglasilo da smo stigle na odredište. Ugrabih samo još toliko vremena  da je ohrabrim, obodrim i sa osmehom joj pokažem svoje duboko poštovanje i podršku. I, sigurna sam da mi se nije učinilo – značilo joj je.

Evo, prošlo je gotovo pet dana od tad, a ja sam i dalje pod jakim utiscima. To nije samo jedan utisak. Mnogo ih je.

Image

Coach u meni je čuo neke neizgovorene velike reči:

- NE VIDIM SEBE U OVOME…  znači ona sebe vidi u nečemu! Ima plan za sebe. Ima cilj. Ima viziju.

- DOBRO JE IMATI I OVO NA SPISKU VEŠTINA…  ona ima spisak veština. Ona gradi sebe. Razvija. Ona planira i uklapa. Slaže deliće u prelepu slagalicu koja će biti njen život

- KAD SAM VEĆ TAMO…  ona planira. Ona želi za sebe najbolje opcije. Ona ne prepušta stvari slučaju. Ona zna da od nje, najviše od nje, zavisi kakav će život živeti i koliko će u njemu biti zadovoljna.

- NJEN POGLED NA RASTANKU… delovalo je kao da nema podršku… Čija li joj podrška najviše nedostaje? Podrška prijatelja? Lažnih prijatelja? Vršnjaka? Dečka? Roditelja?… A, opet, izgurala je i ostalo joj je  još samo mesec dana da završi.

Verujem da joj nije bilo lako. Provela je pet i provešće još jedan mesec u okruženju punom straha, bolesti, suza. Naslušala se dečjeg plača i nagledala zabrinutih pogleda roditelja. Radila je u smenama i to poslove koji starije sestre sa zadovoljstvom prepuštaju mlađima. I sve to samo zato što zna da je njen život u njenim rukama.

Koliko puta ste vi odustali ili čak niste ništa ni preduzeli da bi vam život bio bolji? Koliko puta dnevno za svoje neispunjene snove krivite druge, situaciju, krizu, državu?  Svako veče dok se spremate za spavanje zapitajte se šta ste tog dana uradili da biste živeli onako kako verujete da zaslužujete? Mali korak svakog dana i stićićete na odredište! Kad – tad!

Coaching je odličan način da postavite ciljeve, naprvite svoj spisak veština i krenete ka ostvarenju.