SKELA NA KEJU

Objavljeno: 07.12.2011.

Od kako sam se porodila, a ima tome već gotovo godinu i po dana, često šetam pored Save. Nekad šetam sa kolicima ispred sebe, nekad su oko mene bicikl, trotinet i kolica, nekad roleri i trotinet….  Zapravo, najčešće su oko mene moja deca i njihova najrazličitija prevozna sredstva.

No, da budem iskrena, u poslednje vreme (od kako je zahladnelo) sa posebnim uživanjem upražnjavam moje omiljene šetnje. To su šetnje kada sam sama sa sobom, sa svojim mislima. To su trenuci kada mislim i promišljam, maštam i želim, planiram i ostvarujem.  Kada se glava razbistri na zimskom vazduhu, kada vidim svoj dah i čujem svoje misli. Tada sve postaje jasnije i lakše.

Image

Šetnje kejom su čarobne. Nekoliko puta u toku tih 45 minuta zahvalim svemu i svakome kome se može zahvaliti da baš u ovom trenutku živim baš u ovom delu sveta i imam priliku da u takvom miru i tišini sa prizorima oko mene dostojnim bogova udišem energiju, gradim snove i živim život. Gde god da pogledam vidim lepo. Reka, mostovi, zeleno i plavo prošarano zlatnim. Odsjaj jutarnjeg sunca u mirnoj vodi. Čist vazduh na temperaturi oko nule… Oko mene zaljubljeni, zdravi, nežni, brzi, uporni…

Poslednjih dana na keju je boravila i grupa posetilaca - majstori koji su popravljali i ulepšavali jednu od zgrada pored keja. Danima sam pratila njihov rad.  Najpre su (izvinjavam se u startu na nestručnim izrazima)  postavljali skele, zatim ljuštili staru farbu prošaranu nestručno izvedenim grafitima. Onda su polako počeli da postavljaju neku podlogu i na kraju sve okrečili u prelepu svetlo žutu boju. To sve je trajalo 4-5 dana.

ImageI onda, meni, običnom posmatraču je delovalo da je sve gotovo, a oni nikako da rasklope one skele i odu. Danima su još njih trojica, svako na svojoj visini, nešto dorađivali, popravljali, ulepšavali. Sa moje daljine i sa stepenom mog nepoznavanja njihovog rada delovalo je da ne rade ništa. Zapravo, delovalo je da nešto rade, ali da se rezultati ne vide. Zaintrigiralo me je to toliko, da sam uhvatila sebe da sa nestrpljenjem krećem u šetnju kako bih proverila da li su još uvek tu i da li će se napokon primetiti šta su to radili poslednjih dana.

Jednog jutra sam došavši do tog mesta najpre osetila olakšanje – pakuju se!  Zatekla sam ih kako su već rasklopili svoje skele i polako pakovali svoj alat u nekakve velike torbe. Nakon početnog oduševljenja postala sam radoznala. Iako sam već poodavno ustanovila tempo hodanja koji najbolje odgovara mojoj želji da održim fizičku i psihičku  formu, ovog puta sam zastala. Želela sam da vidim šta su to radili, šta je to toliko važno rađeno poslednja tri dana. I, iskrena da budem, ne mogu reći da sam primetila išta. Ispred mene je bila jedna prilično dobro sređena stambena zgrada. Boja je bila sjajna. Uklapala se u okruženje. Kvalitet rada je bio… dobar. Ako sam ja neko ko o tome sa te udaljenosti i stepenom nepoznavanja materije može išta da kaže na tu temu… Izgledalo je lepo, čisto, uredno. Boja je bila ujednačena, bez naglih prelaza, grba i izbočina… sasvim pristojno obavljen posao. Zapravo – baš dobro! Ali, da sam primetila razliku u odnosu na pre tri dana – nisam!!

ImageI onda razmislim... Oni su tačno znali kad je gotovo. Kad je kraj. Kad je vreme da sklope skele i odu. Oni, a ne ja ili možda neki drugi zainteresovani slučajni prolaznik. A onda se setim jedne od važnih istina: Ako ne znamo kad je kraj, može nam se desiti da stanemo pre nego što smo ostvarili ono šta smo hteli. A može nam se desiti i druga stvar: da nastavimo da trčimo ka cilju samo zato što nismo primetili da smo protrčali kroz ciljnu liniju, jer nismo osetili kako je crvena lenta pukla pred naletom našeg tela, nismo čuli zvižduk pištaljke, nismo videli oduševljenu masu kako kliče.

Zaboravljamo da su lenta, pištaljka i masa u nama. Da je naše ostvarenje i sreća najjasniji znak da smo stigli do cilja. Zato, najveći deo ostvarenja cilja zapravo predstavlja dobro osmišljen i postavljen cilj. Vrlo detaljno opisan tako da možete lako proveriti jeste li ga ostvarili ili ne. Dostižan i realan. Važno je da je vama važan i da znate do kad želite da ga ostvarite. Ako to znate i ako se potrudite da zavisi od vas i da ne ugoržava druge – počnite da trčite svoju trku. Kao ovi majstori. Oni su sve ovo znali. Ja nisam. A, to nije ni bilo važno!



Coaching
 vam može pomoći da osmislite i postavite ostvarive ciljeve koji su vama važni. Koji će raditi za vas i pomoći vam da pokrenete promenu u sebi. Da ostvarite sebe! Da protrčite kroz ciljnu ravninu i uživate u svom uspehu punim srcem!