POGREŠNO DUGME

Objavljeno: 25.06.2013.

Prošlu nedelju sam provela sa decom u banji… idemo tamo godinama. Prija nam vazduh, klima, okruženje. Ima svega. I prirode i zabave i dobrog jela. Kad se probudite – sve miriše na lipu (i svašta nešto još). Lipu smo umeli da prepoznamo, a i ona ima najjaču aromu. Prelepo. Pričice, sunce, plavo nebo, nasmejana deca i  – lipa!

Tih dana smo nekako svi opušteni, jer „ništa ne mora“ i „sve može“. Nema rokova, obaveznih dešavanja tokom dana… sve je fakultativno, što bi rekao moj dobar drug Zoki. Sve je kako se mi dogovorimo. A dogovarali smo se lepo i lako! Valjda smo bili inspiriisani tim silnim mirisima biljaka oko nas.

Iako tamo odlazimo godinama, prvi put sam ove godine bila sama sa svojom decom u banji. Zapravo, prvi put smo bili sami van grada. Zbog toga je moj fokus na njih bio još intenzivniji.

ImageSmeštaj smo našli preko interneta. Lepa kuća, još lepše dvorište. Komunikacija mailom i telefonom. Sve je upućivalo da će biti jedna dobra, udobna nedelja. Stigli smo. Dvorište je prelepo, apartman vrlo udoban, a imaju i tri mace. Raj za moju decu.

Kuća se nalazi nešto malo dalje od centra i svega onoga što nam je interesantno. Put do kuće je malo nezgodan – ulica sa propalim trotoarom, na nekim delovima čak i bez trotoara. Jako nezgodno za dvoje hodajuće i jedno dete u kolicima. Temperature su te nedelje bile preko 35 stepeni – svaki dan. Nebo bez oblačka, a pored ulice ni jednog drveta.

Da skratim priču – desetak minuta pešačenja po jakom suncu po ulici bez trotoara. Sa troje dece i kolicima…. Ne baš ohrabrujuć scenario. Ali, apartman je udoban, dvorište lepo, imaju i mace. Biće to u redu.

Kako smo došli da dišemo i čistimo pluća, iz kuće smo izlazili rano ujutru, u podne se vraćali da ručamo i odmorimo se. Čim je to temperatura dozvoljavala, izlazili  smo ponovo napolje. Odlazili smo u gradske parkove i u obližnja izletišta. I tako dva dana. Trećeg dana smo ponovili jutranju rutinu – celo pre podne van kuće. Tog popodneva  me je dočekao hladan tuš u vidu komentara na račun moje dece.

U meni je sve proključalo. Podivljalo. Ostala sam naizgled mirna. A zatim shvatila da je to „crveni alarm“, da sve sirene pište i vrište i upozoravaju da se mora nešto uraditi.

Vrelina, udaljenost, trotoari, sunce, …. ništa mi nije toliko smetalo kao direktan atak na ono meni najvažnije. Moju decu. Istog momenta sam odlučila i našla novi smeštaj. Kuća blizu parkova, sa dvorištem i kucom Čupkom. Sve liči da će biti u redu. No, tek u momentu kada su nam vlasnici podarili osmeh, kada  je baka Slavica prigrlila moju decu, a deda Steva izljubio gole nogice mojoj bebi, znala sam da sam na pravom mestu. I nisam pogrešila. Osećaj je bio pravi! Proveli smo bajkovitih, prelepih nedelju dana u banji koju smo otkili na potpuno drugačiji način. Zbog tananih emocija. I, da. Lipa!

ImageRazmišljam, kako je neverovatno to da, dok god vam neko ne pritisne pravo (ili pogrešno) dugme, spremni ste na kompromise. Onda kada vas bocnu ili jako  ubodu tamo gde vam je najvažnije, gde ne date da se dira, kada udare na ono u šta verujete –  počinje ključanje i borba. Kao nekakav poziv na akciju. Na odbranu.

Jeste li se ikad zapitali – šta je to što je vama toliko važno i u šta ne date da vam diraju? Znate li šta je vama u životu zaista važno?

Coaching je odličan način da otkrijete svoje životne vrednosti, svoje agregate energije, svoje motore. Ono što vas kroz život vuče i gura. I da osmislite načine da to ostvarite, da u tome uživate i ga zaštitite.