PITANJA KOJIH SE PLAŠIMO

Objavljeno: 25.01.2013.

U vreme kada sam bila „prava poslovna žena“ u onom smislu u kom većina nas zamišlja tu kategoriju ….  Znate ono:  brz hod, prava leđa, visoke štikle, lap top u modernoj torbi preko ramena i još jedna velika torba za lične stvari, sako i kratka suknja / pantalone… odlučna, zna šta hoće, ruča u in restoranima po gradu sa drugaricama i obavezno pije vino iz velikih čaša…. znate o čemu pričlam?!… E, u ta vremena, kada sam bila menadžerka / rukovodilac / direktor (stavite mi bedž koji god želite) imala sam jednu veoma interesantnu naviku. To je navika (to sam dosta kasnije shvatila) koja mi ne bi dozvolila da stignem predaleko i previsoko u toj biznis karijeri. Čak i da sam htela!

Pozicije na kojima sam radila su zahtevale više veština koje se moraju kombinovati u svakom trenutku, u svakoj situaciji: strateško razmišljanje, odlučnost, vođstvo, tiimski rad, motivacija zaposlenih, dobra komunikacija, coaching, …. svašta nešto, je l da?! I sve sam ja to kombinovala  sa manjim ili većim uspehom. No, jedna veština mi nikako nije išla od ruke. I, kad god je trebalo da je primenim – počinjao je da me boli stomak. Nešto u meni je odbijalo da to radi!

Kad god je trebalo rešiti problematičnu situaciju, ali ne običnu, svakodnevnu, operativnu. Neee. Situaciju kada je trebalo reagovati tako da se ljudima ukaže na velike greške, propuste, ozbiljne situacije po poslovanje, kada je trebalo dati godišnje ocene koje su loše…. zapravo uvek kada je situacija pretpostavljala neku vrstu konflikta ja bih se povlačila i… čekala. Sve kao da će se to sâmo od sebe rešiti. A, nije se rešavalo, naravno! I, pretpostavljate – onda bi došla u problem sa vremenom i onda bih sa sve tim lošim osećajem u stomaku i presijom vremena morala da se suocim. I „odradim to“.

Ono što mi je pomagalo u takvim situacijama je razgovor sa sâmom sobom. U toku tih intimnih razgovora sam pomagala sebi da pronađem dobru nameru u svemu tome. Jer, ukazati nekome na propust, grešku, loš rezultat, lošu naviku u poslu je zapravo pomoć toj osobi da se popravi, da napreduje, da otkrije svoj potencijal, da nauči. U jednoj takvoj situaciji je takav razgovor  predstavljao priliku za promenu (koliko god se to u trenutku činilo da nije tako). Za transformaciju. Za putovanje ka potpunom ostvarenju. U tom momentu je to izgledalo kao bezizlazna situacija. Kraj. Ispostavilo se da je situacija zapravo  bila početak.

Često se, svi mi, suočavamo sa situacijama koje ne želimo ili mislimo da ne možemo da rešimo. Često nam se postavljaju pitanja na koja ne želimo da čujemo odgovor. Jer ih se plašimo.  A, tek kada sebi postavimo ta ključna pitanja i još važnije – kada na njih damo odgovore, tek tada možemo da posložimo kockice i krenemo ka rešenjima.

Image

Sâmi sebi najčešće i ne postavljamo ta pitanja. To su pitanja koja bi vam postavilo vaše dete, baka, čika na pijaci od kog kupujete sir… to su jednostavna pitanja. Odgovori su ti koji su teški.

To su pitanja:

“ Šta ja stvarno želim?“

„Šta je meni stvarno važno?“

„Ko ću biti ja, kakva je ta nova ja, kada ostvarim ovo što želim?“

„Šta mi donosi ostvarenje ovog cilja?“

„Gde to dalje vodi?“

I, naravno:

„Kako ću to da ostvarim?“

„Šta me sprečava da to ostvarim? Kako ću to da rešim / sprečim?“

„Kako ću znati da sam to ostvarila?“

Kada se jednom odvažite da postavite sebi pitanja i date sebi šansu i vreme i iskreno odgovorite na ova pitanja – tada ćete moći da krenete i što je jako važno da nezaustavljivo koračate ka svom cilju. Svojim željama. Svojim snovima.

Ako ne znate kako, ako niste dovoljno  strpljivi da sačekate sebe da date/dobijete odgovore… ako želite da vam pitanja postavi neko ko zna kako to da uradi tako da vi sebi podarite potpuni i najvažnije, iskren odgovor – javite se svom coachu!

Ja vas sa nestrpljenjem očekujem.