KARTONSKA KUTIJA PUNA STRASTI

Objavljeno: 29.11.2013.

U životu često nenamerno i neplanirano sretnemo ljude koji nas usmere. Odrede nam put. U prevozu, liftu, na poslovnom sastanku, u pozorištu. Zapravo, nikad ne znate koga, kad i gde ćete sresti i kakvo novo iskustvo i učenje ćete steći.

Moj klijent, sa kojim radim već više od godinu dana, na našoj poslednjoj sesiji mi je ispričao svoju neverovatnu životnu priču.  Zapravo, njen segment, koji našem odnosu i mojoj slici o njemu daje potpuno novu dimenziju. Priča deluje vrlo obično  - ako se posmatra iz daljine, sa visine, površno.

Školovao se kao i svi njegovi vršnjaci. Osnovna škola, gimnazija, faklutet…. Izbor fakulteta je napravio sam. Upisao je baš ono što je želeo. Građevinu. Preselio se u Beograd i počeo da studira. Negde pred kraj fakulteta je bio (gotovo) primoran da finansijski potpomogne porodicu. Prekinuo je studije, vratio u rodni grad i zaposlio u maloj, lokalnoj firmi. Radio je ono što je bilo primereno njegovim godinama kao i veštinama i znanjima koje je u tom trenutku posedovao. Ni nalik onome što je stvarno želeo. Vaspitan, odgovoran i vredan mladić je posao prihvatio zrelo. Radio je najbolje što je umeo. I tako nekoliko godina.  Čak je i napredovao. Malo, onoliko koliko je bilo moguće. To je više bila nagrada za zalaganje i posvećenost. Uz put je, slučajno, sreo prijatelja svog kolege.

Mislim da je važno da vam u ovom trenutku kažem da moj klijent ima ruske krvi. Majka mu je Ruskunja. On je rodjen i rastao je u Beogradu. Srpski i ruski jezik je govorio podjednako dobro.

Elem, susret sa prijateljem kolege je, iako slučajan, ispred njega otvorio vrata novih mogućnosti. Gospodin (prijatelj) je bio Rus. Upravo je radio na otvaranju svog hotela na Crnom moru. Svoju poslovnu strategiju je bazirao na srpskim turistima. Važan deo ostvarenja uspeha je bila priprema promotivnog materijala na srpskom jeziku. Tu na scenu stupa moj klijent. Prihvata ponudu da baš on prevede materijale (ni danas nije siguran da li je predlog dat u šali a iz nje se izrodila ponuda), počinje da prevodi i polako se zaljubljuje u hotelijerstvo i ugostiteljstvo. Opčinjenost je bila tolika da je u svojih 25 godina upisao srednju ugostiteljsku školu. I završio je.

Ljubav prema kulinarstvu se razvijala toliko, da je vremenom počeo da za sebe i kolege priprema sitne kolače i donosi ih petkom na posao. Najpre iz zabave i dobrog druženja. Kasnije, kada je pravljenje kolača postala strast, počinje da širi asortiman kolača. Količine koje je spremao su rasle iz nedelje u nedelju. Sa njima i njegovo zadovoljstvo, ispunjenost i užitak.

Kako je kao veoma mlad počeo da zarađuje, dobro je znao da proceni potencijale za zaradu. Strast mu je pomogla da se odvaži i napravi iskorak. Počeo je da donosi veće količine poslastica koje su kolege mogle i da kupe. Narudžbine su rasle, sa njima i zarada.

Nastavak pretpostavljate: dao je otkaz u svojoj firmi , iznajmio lokal u maloj ulici blizu centra grada i otvorio poslastičarnicu. Ali ne običnu. Poslastičarnicu u kojoj je samo on radio. Ne zbog uštede, već zbog želje da to ostane poslastičarnica sa dušom. Želeo je da se u svakom zalogaju oseti strast koju i sam osećao. Da ljudi uživaju u mešavini ukusa i mirisa koje je on tako pažljivo birao i kombinovao.

Image

Posao je cvetao baš na način na koji je on to želeo. Posato je deo svakog slavlja, svih važnih događaja u životima sugrađana. Ljudi bi svraćali da ga vide, pozdrave, porazgovaraju. Da probaju nove ukuse. Da kupe nešto  slatko upakovano u običnu kartonsku kutiju - da pokažu ljubav i pažnju. Glavni poklon je bio skriven duboko u kutiji. Bio je utkan u svaki kolač. Znao je tačno koji kolač je primeren u kojoj prilici. Znao je da proceni koji ukus bi se dopao kojoj osobi. Napravio je pravu nauku od svog zanata.

U međuvremenu se oženio divnom, dragom devojkom koja je delila njegovu ljubav prema potpunom užitku. Postao je tata dve divne zlatokose princeze i jednog neodoljivog pegavog momka.

house in dreamsA onda, jednog dana u svojih 46 godina, rešio je da završi fakultet koji je  davno započeo. Zašto? Jednostavno! Želeo je da sam napravi svoju  kuću. Kuću u kojoj će živeti svoju strast. Kuću u koju će moći da stanu svi oni koji su je sa njim delili. Želeo je da napravi svoju poslastičarnicu. Želeo je. I napravio ju je.

Danas, kad ovo pišem, on je diplomirani inženjer građevine. I poslastičar. I suprug. I tata. On je ispunjen čovek. On je čovek koji je sledio svoje srce. On je pobednik. I inspiracija.

Čak iako mislite da ne znate šta je to što vas zaista ispunjava – coaching može pomoći. Otkrijte nove momente za užitke u onome što radite. Otkrijte ponovo strast prema poslu koji radite. Ili, pronađite nove puteve za sebe -  ako vas ovi ne vode na pravu stranu.